1

Kada se dani pretvore u minute a sati u treptaje samo, kada se uzdah pretvori u najlepši zvuk i kada vreme postane nebitno sasvim, tada znaš da je osoba koja diše pored tebe ono što ti je trebalo za mir.

I tada se smešiš, tada grliš rukama, pogledom, srcem… I tada si srećan i svet oko tebe je nasmejaniji. Tada i drugi osete tu sreću. Zaražen si i taj virus prenosiš na ljude oko sebe. 

Jedan pogled ka njoj i preplavi me onaj osećaj savršenog mira i nemira. Spokoj i želja. Taj ludi rolerkoster.

Jedna reč koja tiho sklizne s njenih usana i zaplovi ka meni dovoljna je da natera srce da zakuca brže. 

Jedan dodir njenih prstiju dovoljan je da ugreje promrzlo telo. 

I ništa više mi nije potrebno osim tog srca koje razume i koje razumem… Ona, baš takva kakva jeste. Ona, moja. 

Samo diši…

Gore, na vrhu, gde su se Sunce i oblaci borili za prevlast jedan pogled na nju mi je bio dovoljan da pokrene lavinu razmišljanja.
Gledam je kako stoji oslonjena na ogradu, pogledom luta daljinama a vetar joj neumorno mrsi kosu. Krišom sam ovekovečila tu sliku objektivom i pogledom.
Odvela me je gore, pod oblake gde je vetar uspeo da oživi onaj uspavani deo mene. Odvela me je gore… Gore gde je ta igra vetra, gde je neprisustvo sveta, gde su zraci Sunca ispreplitani sa njenom kosom učinili da pomislim šta bi se dogodilo ako bih je poljubila.

Na trenutak stvarnost gubi boje, nepregledne daljine se stapaju u jednu tačku. Ona se smeška. Sve ostalo ma koliko fascinantno bilo gubi na značaju. Ona se smeška! Ona priča o nečemu. Ona je tu i približava se a sve o čemu ja razmišljam je… Ne čujem ništa, vidim samo nju. Sve o čemu razmišljam je kako bi bilo poljubiti je.
Sve o čemu razmišljam u tom trenutku je jedina stvar koju se ne usuđujem uraditi.

Počinje bitka u meni. Sačuvati prisebnost ili pustiti ono što silinom uragana tutnji kroz misli da izađe napolje? Taj neki savršeno lud delić razuma me povlači za rukav i šapuće neke fraze, odgovara od ludosti dok misli vrište “Poljubi je, dodirni je…”

I onda taj fizički povratak u realan svet. Lažem kako mi Sunce smeta u nekim trenucima pa zatvaram oči a ispod kapaka slika ruke u ruci… Nova borba titana u meni. Dodirnuti ili ne? Gledam je i pitam se gde mi je nestala sva ona hrabrost? Gledam je i pitam se otkud njoj moć da mi donese mir o kakvom nisam umela ni da sanjam? Bezbroj pogleda i isto toliko misli. I zašto se ne plašim tog osećaja? Zašto nemam sumnje?

Svaki novi osmeh je nova misao o usnama. Predivna je kada se smeška. I ponovo… Misao o njenoj ruci u mojoj. Trudim se da izgledam pribrano, da mi oči ne budu ogledao misli. Čuvam ih sve za sebe.

Na rastanku zagrljaj duži od onoga što bi nazvali pristojnim. Kraj jednog savršenog dana, jednog dana preplavljenog iznenadnim mislima i željom.
Kraj dana koji je sa sobom doneo potrebu za novim danima.  Kraj dana i početak noći i mogućnost oživljavanja tog sveta u snovima. Kraj dana i početak nje.

For M.

It’s rainy all day long. Hudge, gray clouds are hiding the Sun and blue sky. They are sailing over our heads and pouring cold rain on us.

Day when I miss you badly. Day when I want to lay down next to you, hold your hand and be comletely silent. Day when I would give half of the world if I could hear your heartbeats and other half if I could kiss you.

Closing my eyes and daydreaming for few moments.
I’m scared. I can feel you in my arms for a moment. I can feel softness of your lips and skin.
I’m scared. I can feel but you are not close.
I’m scared… Feel like loosing my mind.

I open my eyes quickly, familiar things around me, empty bed, cold air, shaking hands.
I’m not afraid of distance mesured in kilometers… I’m afraid of distance mesured in heartbeats. I’m afraid of cold and empty days like this one when I can feel your smell next to me but can’t see you when open my eyes.

I miss you. I miss everything about you. Miss your eyes, your voice, your skin, your smile, way you walk, way you talk, your wierdness, your genious mind, your silence. Miss your beauty when awake or asleep. You are equaly georgeous anyway.

And now…I have to go… Have to go and take a walk out in cold weather and paths coverd by poudles. Or I will go crazy in this empty room where I can feel you but can’t have you.

Yours…

N.

Tiho… Spava.

Gotovo sve je ispričano, nacrtano, obojeno. Gotovo sve su dodirnuli prljavim prstima i uništili. Gotovo sve.

Nikada nisam ispisala ljubav koju imam za tebe. Nikada, a pokušavala sam, predugo i uzaludno. Uvek bih se gubila i grešila, odlazila u nekom pogrešnom pravcu i nestajala iza pogrešnog opisa ili rime, pogrešne slike ili pesme. Ispisane stranice, poruke koje nikada nisu poslate, osmesi koji nikada nisu izmamljeni, srce koje nikada nije nacrtano. Priča na čijem kraju ne stoji tačka već zarez. Priča koja se u jednoj blesavoj glavi pela na planine, koja je korakom lutalice gazila kroz reku, plesala na kiši pred munjama i grmljavinom, koja je sedela u ćošku jedne sobe negde na kraju neosvetljenog hodnika i plakala, priča koja je sedela na ogradi terase na trećem spratu i klatila nogama nad prolaznicima.

I šta da napišem kada je sve stalo u taj jedan san u kom sam se smejala glasno, san u kom sam plakala? Šta da napišem kada je sve stalo u jedan neispričan san?

Glasan smeh, toliko glasan da probudim sebe samu. Zaspim ponovo i sve se nastavlja. Kao da se nisam ni budila. Budim se ponovo na mokrom jastuku, još uvek vlažnih očiju. Zagazim u dan i ćutim. Školjka.

San u sebi prepričavam lutanjima i nebrojenim koracima, u mislima pređem sve te kilometre između i ispričam i njima, nađem tebe i zagrljajem ti kažem sve, poljupcem u čelo potpišem osećanja. Spustim ti srce u džep kada ti pogled odluta nekud daleko, osmehnem se i odem. A zapravo mi sva duša ostane u tih par koraka pored tebe.

Čuvam. Brinem. Zauvek. Iz one bajke ostala sam samo ja. Tebe.

I još uvek… Uspavana priča. Ne budi je ako ne želiš u oči da je gledaš dok se ispisuje.

Plašim se…

Plašim se. Postajem praznina. Hladna, mračna i tudja. Naučiću mržnju, savladati svejednost, biti najbolja u ravnodušnosti, jednim treptajem sve boje pretvoriti u crnu.
Plašim se. Ne gajim više nade. Gasim ih sve, čak i one najsitnje, kad već ne mogu da ugasim tebe u sebi, nek bar nešto umre.
Plašim se. Želje sam svela na loptice skočice i puding od čokolade, zabranila sebi da poželim nešto više i opipljivije.
Plašim se. Ne radujem se kiši, ne radujem se Suncu niti pesmi koju sam volela. Ne radujem se mirisu lipe niti mirisu jorgovana. Na tišinu isprekidanu samo cvrkutom ptica slegnem ramenima, kao na potpuno nebitnu i dosadnu stvar.
Plašim se. Ne vidim svoju senku, ne osetim miris svog parfema, ne prepoznam boju očiju u ogledalu. Osećam otkucaje srca i pokrete ali nisam živa.
Plašim se. Noći su postale dželati ledenih prstiju koji vrebaju svuda okolo, dodiruju i upetljavaju se, vuku. Dani su programirani roboti koji samo mehanički odradjuju svoj deo posla.
Plašim se. Emocije sam smestila u malu drvenu kutiju, vezala je lancima, zaključala katance i bacila u reku. Dave se, tonu u mulj, ali ih osetim kako svojim jezivo hladnim i gotovo mrtvim prstima grebu po unutrašnjoj strani svog kovčega i pokušavaju da se spasu.
Plašim se… Uskoro ovo više neću biti ja.

Život je… leptir?

Da li je tačno da leptir živi samo jedan dan? Da li je tačno da tako kratko pleni svojom lepotom i lakoćom?

Zamahne krilima i podstaknut vetrom krene u avanturu, zarobi poglede nas skitnica dok gledamo u nebo ili nekud u daljinu maštajući o davno izgubljenim svetovima. Tako nemiran i radoznao luta od cveta do cveta privučen bojama i mirisima baš kao što duše ljudi lutaju od sveta do sveta privučene glasovima i otkucajima srca.
Pratim pogledom jednog i to me navodi na misao da smo svi mi leptir ponekad, baš takav, na jedan dan. Možda to i jeste tačno… Možda ceo jedan život zaista može da stane u samo jedan dan.
Da li je ceo život zapravo jedan prolećni ili letnji dan ispunjen toplinom i igranjem sunčevih zraka sa bojama stvarnosti remećen povremenim naletima vetra, remećen povremenim olujama? Da li je život stajanje na svetlosti, sklopljenih očiju dok senke poigravaju iza kapaka iscrtavajući slike uspomena?

Mnogo sam puta bila leptir. Mnogo tih lepršavih života mi se krije u duši. Krila raznih boja, veličina, snage, sklopljena snivaju san o životu kroz koji ostaviše trag. Pitam se nekad da li su privukla nečiju pažnju na tren bar?

Dodirnem nežno prstima jedna krila pa ona zadrhte, stresu prašinu sa sebe pa mi se smeste na dlan a onda krenu slike, boje, mirisi, uspomene… Sve. I eto ga, još jednom, taj maleni život sačuvan od zaborava. Ponovo ga živim i ponovo se smejem i ponovo duša zrači onom vedrinom a zatim se dan ugasi a krila se vrate na policu. Na prstima se išunjam iz tog hrama, zatvorim vrata za sobom ali ne okrećem ključ. On stoji, nemo, u zarđaloj bravi i čuva ono što niko zapravo i ne želi da ukrade. Čuva ugašene živote sreće i smeha.

Možda su naši ovozemaljski životi satkani baš od tih leptir života, možda živimo da bi svakog dana umirali pomalo. Možda je to suština svega.

Svi ti, na prvi pogled slučajni ili usputni gosti u našim danima, svi ti događaji, sve to gradi osobu koja postaješ. Baš svako srce kojem slučajno ili namerno čuješ otkucaj, baš svako oko kojem uhvatiš pogled, baš svaki miris koji udahneš. Prepreke koje se nađu na putu kojim koračaš i koje te osnaže terajući te da ih savladaš. Sve… Od najmanjeg kamena do najveće planine. I ništa ne bih menjala. I nikoga ne bih propustila priliku da dodirnem, da osetim, da volim. Svi ti leptiri koje čuvam imaju oči osoba koje su mi obeležile život a srca im imaju isti ritam otkucaja srca.

Ko zna… Možda je duša samo leptir koji čeka da napusti čauru u kojoj obitava, da napusti telo i raširi krila ka slobodi…

***

***Upozorenje! Reči koje slede mogu sadržati komadiće srca i duše.***

Shvatila sam da se plašim svojih reči. Shvatila sam da se plašim njihove snage.
Čekaj, pazi kuda gaziš. Hej… Nije to obični papir. Hej… Nisu to bilo kakve reči. Hej… Čekaj, to je pisalo srce. Jedno maleno, zbunjeno, na trenutke bezrazložno srećno i razigrano, nekada beskrajno tužno i uplašeno. Hej… Čekaj, to je nečiji život.

Šetala sam natraške. Srela sebe obasjanu raznim svetlima.
Šetala sam natraške. Srela sebe koja mi se dopadala.
Šetala sam natraške. Srela sebe koja mi se ni malo ne dopada.

April je. Poliva me neka čudna mešavina kiše i snega. Ledena mešavina. Prekriva nas neka čudna nostalgija. Pričamo i prisećamo se kako smo bili drugačiji, kako smo bili vedriji i nasmejaniji pre samo 360 dana. Pričamo i prisećamo se. Zaključak je… Ravni smo, gotovo bezlični, prazni, daleki, zamišljeni.
Plašim se svoji reči… Plašim se da je iz njih iščilela toplina. Možda samo čekaju toplije dane da im udahnu život?
Plašim se snage koju su posedovale… Gradile, rušile, podizale gore negde visoko, među oblake.
Šta ako nam je svima to dato na korišćenje samo? Na kratko? Da pokušamo, da osetimo, da vidimo? Da znamo da može.
Šta ako upozorenje sa početka mogu izbrišem?

Da li će proći ili je ova zima koja nas uporno prati zapravo hladnoća reči na samrti?

Ugasi to crveno svetlo!

Kiša i vetar. Suviše hladno za proleće, previše kasno za zimu. Novembar krajem Marta.

Stojim na semaforu, čekam zeleno svetlo. Hladne kapi kiše mi se slivaju niz telo. Čekam. Stojim dok vetar duva i lepi mi mokru kosu za lice. Ne trepćem. Samo gledam u to crveno svetlo. Gledam i čekam. Drhtim.
Kao da sam brodolomnik. Mokra, smrznuta, izgubljena. Jure automobili, ne obraćaju pažnju na bare i ljude koji su u blizini. Jedan, drugi, treći… Dok žure nekud podižu vodu iz ogromne bare i šalju je ka meni. Stojim. Svejedno mi je.
Čekam to prokleto zeleno.
Kao Godoa da čekam.
Koliko uopšte traje to crveno svetlo? Te sekunde kao godine da su postale, odjednom.

Napokon zasvetli, tamo među kapima kiše, zeleno. Gasim svet i zakoračim napred. Ne pazim, ne biram. I koračam samo.
Sve do sledećeg crvenog. Stanem. Ne volim ovakve raskrsnice.
Kratko je trajala sloboda i lakoća kretanja. Gledam ponovo u svetlo. Pada jače, duva jače. Neću. Okrećem se i zakoračim u drugom pravcu, ne mogu više da čekam, nemam strpljenja. Crveni talas.
Nemam ja ni snage ni strpljenja za to. Koračam tamo nekuda. Pogledam preko ramena i vidim zeleno svetlo i neke druge ljude kako žure preko ulice.

Nije ono tamo moj svet. Obojila sam ga tamno ljubičastom bojom. Na purpurno crvenu sam prosula mastilo i gledala kako se stapaju, umočila prste, šake, srce…
I eno me, na onom zidu tamo, skrivenom od pogleda, ispisana sam.

I izazivam, ponovo, onu prokletu raskrsnicu sa previše crvenih svetala. Izazivam! Igraćemo ruski rulet. Neću čekati zeleno. Zeleno više nije moja boja.

Ne očekujem te, ali si tamo

Sanjala sam čudan san… Sanjala sam prostranstvo, puste nesagledive poljane, cveće, vedro nebo i prijatni vetrić koji ublažava toplotu. Sanjala sam kako koračam kroz travu i berem cvet po cvet. Sanjala sam da se saginjem da uberem jedan, najlepši koji sam ikada videla. Sanjala sam da se cvet pretvorio u osmeh, treptaj kasnije u lice, još jedan treptaj i tu je stajala osoba.

Stojiš tu, smeješ se. “Nisi mene očekivala ovde.” Zbunjeno odmahujem glavom. Nisam te očekivala bilo gde. Ne očekujem odavno.
“Hajde, idemo.”
Stojim. Noge teže od olova. Par koraka si ispred. Okrećeš se i upitno me pogledaš. Nemoćno sednem na travu, ispustim cveće i zagledam se u patike…
“Hej… Šta ti je?”
Pokušavam da progovorim, reči se guše negde na pola puta do usana. Podignem pogled, nasmešim se poslednjim atomima snage. Legnem na travu i stavim ruke preko očiju. Osećam da si tu, gotovo da mogu da ti čujem srce čak i na par metara udaljenosti, duboko dišem i pokušavam da te projektujem negde drugde. Ipak je to moj san. Sklanjam ruke, tu si… Nepomično stojiš i čekaš. Skupim snagu, ustanem, zakoračim. Trudim se da budem par koraka iza tebe.
“Ovuda.” govoriš. Razmišljam “Kao da je bitno kuda… Ionako je prostor beskonačan, bez puteva, bez bilo kakvog cilja.”
Koračamo dugo tako, ćutim. Sa nekih delova tvog tela zraci Sunca se odbijaju i vraćaju natrag ka nebu. Proveravaš da li sam iza, smeju ti se oči a meni se steže srce.
Potočić… Nisam ga primetila, nisam čula žubor. Zakoračiš u vodu i čekaš me. Zakoračim i ja. “Idemo nizvodno.” šapućeš.
Ne razumem zašto gazimo po vodi kada već možemo pored. Opet sam iza. Hladna voda prija.
Par minuta kasnije stižemo do ruševina nekog dvorca. Ne razumem kako ga nisam primetila, ne razumem kako nisam videla ništa od ovoga pre. Ne razumem više ništa.
Penješ se razrušenim stepenicama, provlačiš kroz uzani hodnik, pratim. Penjemo se nekud. Sedam na stepenice, umorna i zbunjena, nervozna. Čujem da ti se koraci udaljavaju. Ne gledam kuda ideš. Više ih i ne čujem.
Naslonim ruke na kolena i spustim glavu, zažmurim jako da oteram suze.
Sedim tako, čini mi se beskonačno dugo, odlučim da se istim putem vratim odakle sam došla. Podižem pogled…
Ispred mene se pruža prelep pogled na brezovu šumu, maleno jezero i polje lala.
Čujem korake iza i čujem kako počinješ da pričaš. Ne okrećem se, ako se okrenem zaplakaću. Posmatram lišće breze kako se njiše na laganom povetarcu, posmatram kako se površina jezera pomera u smeru u kom vetar duva. Pokušavam i ja da se stopim sa vetrom, da me sa te uzvišene kule odnese nekud.
Ruka na ramenu. Tišina.
Zaustavljam dah, trudim se i srce na kratko da zaustavim… Naslonim se na zidine, imam osećaj da gubim ravnotežu.
Pričaš, pričaš dugo, smireno i tiho. Ne gledam te. Iako ne bih umela rečima opisati koliko prija nestajanje u tim očima. Ne gledam…

Zvoni alarm. Ne mogu da se probudim. Ne mogu da pokrenem ruku i isključim ga. Zvoni i zvoni i zvoni… Paralizovana snom. Borba. Oči ne žele da se otvore, ruka ne želi da se pomeri… Alarm nastavlja da zvoni.
Odustajem.
U snu se okrećem ka tebi napokon. Stojiš tu, predivna.
Rukom ti dodirnem levi obraz, na desni spustim poljubac.
Alarm zvoni ponovo. Naglo ustajem iz kreveta. Vrti mi se u glavi. San li je krivac? Java li je krivac?

U novi dan. U novo mučenje. U novo ništa. Kreni.

Nestaje, divna… Ničija

Gledam u oči tu jednu divnu, ničiju osobu, gledam i prisećam se kako je bilo pre. Nekad su te oči blistale, gotovo varničile od sreće. Nekad su se smejale i gledale svet brzo i veselo. Nekad su gledale u Sunce i primećivale boje.
Divna a ničija… Umornih očiju sada gleda u prazno. Ne vidi boje, ne primećuje zrake sunca niti osmehe. Umorno ih sklapa i okleva da ih otvori jer zna da ništa lepo neće videti…
Ona je odlučila da odustane od svega. Od tebe, od mene, od pobeda, od pesama i priča. Lagano je podigla ruke sa ograde na koju se naslanjala i zakoračila u vodu. Pluta a mrzela je plutanje.
“Ne postoji ništa gore.” govorila je. A gledam je sada… Čak joj i duša skrivena iza pogleda pluta.
Divna a ničija. Ona, nekada snažna i odvažna, odustaje.

Gledam i ne prepoznajem. Umorno trepće, ćuti, uzdahne s vremena na vreme. Uzdah u kom se skupila sva tuga sveta. Odmahne glavom, onako, sama za sebe ali ne progovara. Odgovori na pitanja, kratko i bez ostavljanja mogućnosti za podpitanje. Ona… Koja je volela da priča, satima, o raznim glupostima.

Divna a ničija. Ni svoja, ni tvoja, ni moja… Izgubljena i daleka. Gledam, samo gledam kako joj oči gube boju, mute se i blede… Pokušavam da joj čujem glas… Sve redje uspevam. Pokušavam da je dodirnem, udaljava se… Hladna je, sve su joj tiši otkucaji srca. Gubim je. Dok je tu samo na par koraka od mene…
Podignem ruku, podigne ruku, spojimo prste na savršen način… Ledeni su. Nestaje.
Divna a ničija… Ni svoja, ni tvoja, ni moja…
Padam u iskušenje da prošapućem jedno zbogom i odvojim pogled ali se plašim… Jednako se plašim i odlaska i ostanka njenog.
Ona treba, ona mora biti nečija… Ovako samo umire, vene poput poslednjeg jesenjeg cveta, sama i dodirnuta ledenim jutrima i mrazom. Nestaje a divna je. Ili je bila?

Previous Older Entries

Follow Ponoćna on WordPress.com
Zamišljena

Misli natopljene maštanjima...

Zelena Soba

Moja vrata su uvek otvorena...

Dobro došli u moju stvarnost

Poslednji sanjar (Ulaz nije za svakoga )

dreamsofbirds

kratke priče Nenada Kalabića

Odsanjana

Kad se pomešaju snovi i stvarnost...

Utočište

NE TRAŽI ME U SEBI. UPOZNAJ MENE!

Миле Радић

Бла бла бла... и тако то, и макар шта.

Šumske jagodice

Život jedne jagodice.

Ariete piše

misli urezane putem slova

mazno tvoje

Matematicki gledano, usne su nam kompatibilne

_Predgrađa sreće_

Evo danima već putujem, nikako sebe da pronađem.

jesenjina

A fine WordPress.com site

M. N.

У паралелној васиони. У галаксији Млечни пут. На планети Земљи. На континенту Европа. У држави Србији. У граду Београду. На општини Звездара. У једној соби. У једном ћошку. Ту сам. А можда и нисам.